Ovo su stranice drugih pisaca koje se meni svidjaju. Dodavacu ovdje price, pjesme, zapise... Jednostavno, sve ono sto volim kod drugih.

 

 

DUŠKO TRIFUNOVIĆ

FANI

 

I odjednom iza zavijutka

Fani je naišla pored ešalona

Od stida se gola živica okolo

Smokvinim listom pokrila

Kad su se Fani i ešalon sreli

A svaki se zamah vetra video

Sve podrhtava

i brdo podrhtava i ešalon

Jer korak jači poče

I svaki htede oteti požudu za sebe

              od

       druga

            po

odstojanju

od druga po rastojanju

Svaki zaželi da je čelni

i da je levokrilni

Ili da se okuka u krug ponavlja

A Fani se ni ne nasmeši

Ali nije ni pljunula

Samo se stidom pokrila

 

U sebi vetar korila

I brzo koračala

A dugo prolazila

 

Čak tamo na stotom kilometru

Kada je buđena treća smena straže

Vetar je podrhtavao snovima našim

Fani je još prolazila

 

A mi u snu

svi bili čelni i svi levokrilni

 

 

CEDOMIR BRASANAC

 

SVEDSKI TURISTI

 

Sredinom avgusta u predvecerje, svedski turisti se zaustavise da kraj auto-puta pojedu lubenicu. Starci, prodavci, zena i muskarac ponudise im svoje od dasaka sklepane stolice i mesto za istim takvim stolom. Vreze bostana dopirale su do samog jarka kraj puta, jos veoma zelene u senci topola.

- Ne, oni vise vole da sednu u travu – rece mladic.

Bilo ih je ukupno petoro, dve devojke, jedna zena i muskarac sa slamnatim sesirom i osmehom koji mu je stalno titrao, kao da podrhtava, nalik na grc. Mladic je bio gologlav, kratke kose, u sarenoj kosulji i belim pantalonama. Ali je govorio nasim jezikom sto pobuni starca, prodavca lubenica, pa upita:

- Ti nisi Svedjanin?

- Nisam. A kako znate da su oni Svedjani?

- Vidim znak na kolima. Cujem jezik. A ti, otkud ti s njima?

- Ja radim tamo gore. I tako. Prijatelji smo. Bili smo zajedno na moru. Oni su jedna porodica.

- Vidim – rece starac.

- Gospodin Gunar pita da li su dobre lubenice.

- Ove godine su jako dobre. Bilo je povoljno vreme.

- Jeste li vi gajili i negovali taj bostan.

- Ne, stara je to radila. To je njen posao. Ja samo prodajem sa njom. Ona je to jos zimus

spremala rasadu i drzala seme dva dana u vodi da pre proklija. Pre sadjenja, razume se.

- Sesti pita, to je ona starija, Kjerstin, da li su hladne. Ona voli hladne.

- Ne, ne bas savim. Ali imamo u kolibi nekoliko hladnih.To su one koje oberem u samo svitanje. Kad se zacrveni tamo gore iznad Fruske. Idi, stara, donesi jednu iz kolibe. Za nase goste. A kako se ti zoves?

- Moje ime je Petar – rece mladic. A odmah zatim: - Karin pita da li i zimi ima lubenica.

Stari se nasmeja i rece:

- Ima, razume se da ima. Uvek ima lubenica. Ali mi ih prodajemo ovde pet – sest nedelja. Onda su najlepse. One za zimu se posebno spremaju. To je citava nauka. A to ova mala, pegava zapitkuje. Neka je. Deca su radoznala.

- Ne smem joj to prevesti – rece Petar. – Ona ne priznaje da je dete.

            - Svi ste vi nama deca – rece starac.

            Putem su jurila kola. Mnogo automobila. Jos se jedan zaustavi, ali ih starac odbi govoreci da su lubenice tople.

- Kazu da su sasvim dobre lubenice – rece Petar. – Bas ova sto je jedu. I meni se svidja.

          Baba je samo cutala, ruku prekrstenih na stomaku. razgovor vode ljudi. Gospodin Gunar je skinuo sesir i njegova celica je bila crvena na vecernjem suncu. A mozda je to bilo i od mora. Posto pobacase u travu svoje velike papirne salvete, ostadose sedeci. Nebo je bilo plavo, bez oblaka, planine koje su zatvarale vidik na severu i severoistoku bile su takodje mekoplave, pupaste kao dojke zene kad lezi. 

            - Gospodin Gunar – rece Petar – bas sad prica o tome kako je Fruska gora jedna od najstarijih planina na zemlji. Zato je tako zaravljenih vrhova. Kao planine u Engleskoj.

            - Zar su Svedjani bili i u Engleskoj? – rece starac misleci na Gunara i njegovu porodicu.

            - Bili su – rece Petar. – Ali on to zna i bez toga. On je profesor geografije. On voli sve sto je znamenito, od vrednosti. A evo Karin pita da li bi smela da pogleda kolibu. To jest, kako izgleda iznutra.  

            - Koliba, kao koliba – rece starac. – Ali ako bas zeli... kad je izrazila zelju. Neka je, neka pogleda.

            Karin odskakuta. Ali je njen boravak u kolibi potrajao nesto duze. Bila je zbunjena i neodlucna kad je ponovo stala na vrata pletare napravljene od pruca i sena. Nesto je htela da kaze, da mahne rukom, zatim se ipak predomisli i laganim korakom kao da bira gde ce stati – vrati u drustvo. Bila je crvena, uzbudjena. Gledala je u oca, pa u starca i staricu. Najzad progovori, ali kao krivac – gledajuci u zemlju, cupkajuci nekoliko vlati trave oko mesta gde je sedela. Profesor je vec na prve njene reci skoro kao decak ustao. Gladio je svoju celu, provjeravao da li su dugmad na kaputu sva na broju i pristojno zakopcana. Zatim se obrati licno starcu – ne mareci za razlike u jeziku. Petar je prevodio:

            - Dragi gospodine zemljoradnice.  Moja mlada cerka je bas sada otkrila u vasoj kolibi jednu stvar tako neverovatnu da bih vas veoma molio za dozvolu da sam to pogledam. Karin je htela, mislila je da je sama iznese i pokaze mi, ali je odlucila da mi kaze i ja mislim da je pravo da trazim dozvolu od vas..

            - Sta hoce? – upta starica.

            To je bila prva rec koju je progovorila. U pravi cas. Jer svi su bili pomalo zbunjeni, u nedoumici i u strahu. U kolbi, mislila je, nema nista osobito. Jos nekoliko lubenica, dve male dunje, pokrovac – tkanina za pokrivanje rasprostrta preko sena. Krcag za vodu, noz, tiganj i jaja, stara seljacka torba, solja za vodu. Gomilica sasusene hajducke trave za caj. Pogledala je u muza koji samo odmahnu rukom, ali blago domacinski, kao poziv:

            - Hajde, kad bas moli. Nemamo sta da krijemo.      

         Posmatrao je svedske turiste sa ljubaznoscu starog seljaka koji je uvek siguran u svom znanju i u svojim ocenama. Mislio je: "Sigurno je videla nesto sto nema u Svedskoj. Coveka uvek iznenade sasvim nepoznate stvari." Ali zaista, u mislima, on nije nalazio nista cudno i posebno u kolibi. Njihovoj lugarskoj kolibi koju ponovo prave svakog leta i pale svake jeseni, posto pokupe ono nekoliko sitnica kao slanik, cebe, tronozac i, naravno, prastari vecni krcag za vodu – prededovski zemljani korsov, odvaljene pipe na drski, tako da moraju vodu da sipaju u solju kad zele da piju.

            Gospodin Gunar, za razliku od cerke, zadrzao se u kolibi samo tren. I vec je izlazio sa soljom u rukama. Drzao ju je obema rukama kao da je tako velika ili tako teska da je moze ispustiti. Njegovog vecnog osmeha bilo je nestalo: cinilo se da je negde, privremeno, potisnut, taj blagi osmeh koji mu je, zbog dugotrajnosti ostavio bore oko uglova usana i ociju. On rece:

            - Molim vas zaista za izvinjenje, ali ja bih zelio da kupim ovu stvar od vas. Skupljam porculan, a ovo je, to sigurno znate "Stari Bec".  Godinama sam tragao za ovom jednom soljom. Ne znam da li imate jos ovakvih, ali je velika moja sreca sto sam ovu nasao. Svakako da ce cena biti ona koju vi odredite.

            - Sta govori ovaj covek? – rece starac.

            - Hoce da mu prodate taj porculan.

            Starci su naglo ucutali. Oboje. Gunar je i dalje govorio verovatno nesto u vezi sa tom tako neverovatnom posudicom. Petar nije smatrao za potrebno da to prevodi. Samo rece:

            - Oni ce platiti koliko trazite.

            - Mladicu, sta moze jedan stari covej da odgovori svedskom turisti kad ga tako iznenada pita. Tesko pitanje. I kako da mu objasnim. Sta da mu kazem da ga ne uvredim. Stvar nije za prodaju. Cuvamo je dvadeset tri godine.

            - To je casa iz koje je pilo samo Cvece – umesa se starica.

            - Iz nje su zalevali cvece – prevede Petar. Petar je ipak bio veoma mlad i neiskusan.

            - Eh – odmahnu starac rukom. – To je jednom davno bila casa naseg sina.

            - Izvinite – rece Petar. Shvatio je.

            Svi su cutali.

            Novi putnici se zaustavise kraj bostana. A Svedjani su i dalje stajali. Najzad im Petar objasni:

            - Taj komad, solju, nece nikada prodati. To je posuda iz koje je pio njihov sin. Zvao se Cvece. Tako je bilo njegovo ime. Izvinite sto vas nisam odmah ispravno obavestio.

            Karin rece:

            - Tata, dragi tata, oni su tako stari.

            Gospodin Gunar je i dalje cutao. Na polasku ipak rece starcu:

            - Molim vas da mi oprostite.

 

 

 

ZIVKO CINGO
 
 
MESEC U KOJEM SMOKVE ZRU
 
 
 
Stara Grulica jahala je na magarcu rano izjutra prema gradinama, osmehujuci se zbog necega celim putom. Bio je avgust, najlepsi mesec u godini. To je vreme kada u paskveliji zru smokve. Zaista, mema lepseg meseca od avgusta, mislila je stara. Ali ona je imala i svoj razlog da tako misli.
            - Grule - rece stara Grulica - kakav lep dan, covece!
            - To je avgust, devojcice - rece stari Grul namigujuci svojim krupnim svetlim okom.
            - To je avgust - ponovi stara Grulica i isto tako namignu.
            - Vreme kada zru smokve - dopuni Grul. Zatim uze magarca za oglav i podje suvom brazdom prema gradinama.
            Isli su lagano brazdom koja je vodila do njihove gradine, cudeci se sto su vojnici uperili puske prema njihovim malim smokvama. U jednom trenutku Grulica se cak uplasi da ne pucaju. Ona im ljutito doviknu:
            - Ej, da niste pijani...
            Kada su stigli do ograde, narednik ih zaustavi. Vojnici im zatvorise put.
            - Narednice, sta vam je jutros? - upita stari Grul.
            Narednik nije odgovarao, a oni drugi nisu spustali puske kao da su zaista zeleli da ubiju male svetle oci smokava.
            - Budale su ovi psi - rece stara Grulica.
            - Zaista, sta se dogodilo, vojnici? - rece stari Grul zbunjeno.
            Vojnici se nisu pomakli kao da su bili skamenjeni.
            - Majcina vam - opsova stara Grulica. - Majcina vam cutljiva.
            Ona pomoli glavu ispod miske svoga muza i veselim glasom rece:
            - Avgust je najlepsi mesec u godini, narednice. ... To je vreme kada zru smokve... Volis li smokve, momce?
            Narednik ljutito lupi nogom kao da je zeleo da zgazi zmiju ispod sebe.
            - Pitam - rece mirno Grulica, praveci se da nije najbolje shvatila - pitam da li volite smokve...
            - Prestani - rece narednik - vestice jedna!
            Ona ga je vragolasto gledala ispod oka i podsmehivala mu se. Ah, kako je znala da se pretvara stara Grulica. Ona se tako slatko osmehnu i upita:
            - Zar zaista ne volis smokvu?
            - Ne! - rece vojnik psujuci staru Grulicu.
            - Cudno - rece Grulica kikocuci se. Jedva je mogla da kaze: - Cujes, Grule... muskarac pa ne voli smokvu...
            To vojnici sigurno nisu ocekivali. Zaskljocali su zubima i puskama. Najzad, narednk je procedio prigusenim glasom:
            - Ovo je poslednji put, vestice.
            - Ona se samo salila - rece stari Grul. - Zar se nisi salila?
            - Sigurno, Grule - rece stara. - Ja se salim sa svim muskarcima koji ne vole smokve. To je veoma cudno, pustinja...
Pre nego sto je zavrsila, vojnici je skidose sa magarca i povedose u karaulu, preko puta njihove gradine.
            Stari Grul zbunjeno potrca za vojnicima da bi otkrio u cemu je nesporazum.
            Komandir karaule je setkao po kancelariji razmahujuci rukama levo-desno, kao da je trazio nesto izgubljeno u zagusljivom, teskom vazduhu u sobi. Kada su Grulovi usli, zauze tvrdoglavu pozu i neobicno piskvaim glasom naredi:
            - Ovamo! - pokazivao je na suprotni ugao od sobe.
            Grulovi su imali obicaj da rade protiv naredbi. I sada ih je obuzelo to osecanje, i ono je u svakoj njihovoj starackoj zili  raslo snaznije nego bilo kada. Nisu se ni pomakli. Drzali su se za ruke stojeci pored vrata. Vojnici su ih uzalud gurali.
            - Sto su budale! - rece stara Grulica svome Grulu.
            Psujuci, komandir zakoraci prema vratima. Grulovi su ga mirno ocekivali razmisljajuci sta su ustvari zgresili.
            Svake godine, svakog avgusta u godini kada sazrevaju smokve Grulovi su dolazili u gradine da bi cuvali male zrele plodove. Cuvali su ih kao svoje oci iako od njih nisu imali nikakvu korist. Ljudi iz Paskvelije znali su za tugu starih, i nikada nisu imali hrabrosti da ih odvrate od ove igre koja ce svakako trajati do njihove smrti. I sve dok ne dodju prve jesenje kise i dok ne popadaju vec istrulele  smokve, Grulovi nece napustiti gradinu. Bilo je to vreme kada su se mladici vracali iz vojske. Grulovi su ocekivali svoga sina, iako su znali da se vise nikada nece vratiti. Ali sada je avgust, a svaki avgust je obmanjivao dvoje starih. Mozda ce se vratiti, saputao im je avgust, obecavale su svetle oci smokava.
            Ponekada su se opijali, i tada su dugo pricali o avgustu, o najlepsem mesecu u godini. Grulica bi, teturajuci se, posla prema strazaru kod karaule, i dugo, dugo mu govorila o avgustu, o smokvama, a najvise o svom sinu. Strazari su uvek cutali kao da su bili nemi. To je drazilo staru. Ljutito bi rekla:
            - Slusaj ti, momce... i ja imam sina vojnika... ali on nikada nije bio takav panj.
            - Da - potvrdjivao je stari Grul sa gordoscu. - Moj se sin nikada nije ljutio. Vas kao da nije majka rodila.
            - Ucutite - naredjivao je strazar.
            - Polako, vojnice, polako - umirivala ga je stara Grulica. - Imam ja jos da govorim. Ako hoces da znas meni i sam car duguje jedan razgovor.
            - I sam car, boga mi - potvrdjivao je stari Grul. - I on treba  to da zna. Zaista, moj sin je bio dobro momce. Krotak kao magarence.
- Cujes li, vojnice - govorila je stara Grulica, a glas joj je podrhtavao.
- To nam je bilo jedino dete - rece stari Grul.
- A sada mu ni grob ne znamo - rece stara.
            - Umro je u tudjoj zemlji - rece strai Grul.
            - Cujes li, vojnice - jedva cujno saputase stara. - Slobodno cu to reci i vasem caru. Jednog dana cemo se napiti ja i moj Grul i cudo cemo napraviti.
            - Gologlav ce bezati kuckin sin - rece Grul. - Gologlav, sa caricom, nigde ga mesto nece zadrzati.
            - Tako mi svetlosti - rece Grulica. - Jednoga dana napicemo se i cudo cemo napraviti...
            Zatim su se zadovoljni vracali u senku malih smokava. On tada ponovo bese tu u gradinama. Slusali su njegovo zvizdukanje, njegovo djavolski lepo zvizdukanje, noseci vodu niz brazde, od stabla do stabla.
            Komandirov glas ih strecnu.
            - Imate li dece? - upita on.
            U kancelariji je bivalo sve nesnosljivije. Grulica dlanom obrisa vlazno celo pogledajuci u svog Grula. On joj se blago osmehnu obuhvatajuci je pogledom kao da je zeleo da je zagrli.
            - Imamo - rekose u glas.
            - Koliko ih imate?
            - Zove se Spasko - rece Grulica tiho.
            - Gde zivi? - procedi komandir.
            - Ovde, s nama - rece stari Grul.
            - U gradinama - rece stara.
            - Lazete - procedi komandir. - Gadovi!
            - To je istina - rece Grul mirno. - To... i... nismo gadovi.
            - Gadovi ste - rece komandir.
            - Ti si gad - rece stara Grulica. - Ti i tvoj car.
            - Sada niste pijani - procedi komandir. - Sada niste pijani, zar ne?
            - Ne! - rece Grulica. - Sada nismo pijani.
            Komandir zamahnu rukom prema prkosnom licu starice. Pre nego sto ga je mogao dohvatiti, Grul ga zgrabi svojim rukama.
            - Ne tako - rece Grul. - Dok sam ja ziv ne dozvoljavam prah da padne...
            Grul ne dovrsi. Vojnici su ga vec bili oborili na pod. Grulica se mirno spusti do njega i rukama uze njegovu glavu. Nije vrisnula, nije progovorila, samo su joj usne tiho saputale Grulovo ime kao da je zelela da ga razbudi da bi posli u gradine.
            Komandir naredi vojnicima da ga iznesu dok se ljudi iz gradina nisu skupili.
            - Na zadnja vrata - naredi on.
            Vojnik otvori zadnja vrata. Kada pogleda napolje, vide da su na putu svi gradinari, kao da su iz zemlje iznikli. Dolazili su prema karauli. Nisu isli brzo. Tek kada stigose savim blizu, strazar se seti vojnickih pravila, ali je vec bilo kasno; osta nem na mestu. Ostali vojnici su izgledali kao deca poblesavila od gladi... u rukama cvrsto su drzali puske da im ne padnu na zemlju. A ljudi su sve blize i blize dolazili...
            - Psi, nikad ih toliko nije bilo - rece jedan od vojnika sasvim tiho.
            Ljudi su dolazili i cutali. Niko ih nije mogao zaustaviti. Oni su se razumeli i bez reci. Zastali su ispred vrata, i, tako sakupljeni, i ljudi, i zene, i  deca izgledalo je da izrastaju u jedno visoko drvo, najvise od sveg drveca u dolini.
            Oficir, stojeci pred vratima, prikovan pridoslicama i udaran uzarenim vazduhom koji je izbijao iz njihovih raskopcanih grudi, gledao je prema svojim vojnicima, ali nije mogao da ih vidi. Oni - kao da su se stopili pod bosim nogama gradinara.
            - On je psovao cara - rece uplaseno komandir. - Pretio je da ce ga ubiti.
Ljudi i ne pogledase u njega. Cuteci su poneli telo staroga Grula, stisnuti jedan uz drugog. Zatim lagano zakoracise prema Paskvelskom groblju.
            Bio je to avgust, najlepsi msec u godini, mesec u kojem u Paskveliji zru smokve.
 
 
 
ZVONIMIR MAJDAK
 
 
LIPOV CVIJET
 
 
 
            U tom naselju, koje nije bilo ni kocopreni gradic ni staro selo, nedjeljom je vladala tiina. Zimi jeziva, studena, prazna kao ravnica, a ljeti topla od smirene zute prasine. Nedjeljom, ljudi su  se bavili stvarima o kojima ne ovisi zivot, ali zato daju opravdanje dokolici. Tako su se upucivali na udaljene njive da vide boju usjeva kojega nisu obisli otkako su zrna bacena u zemlju. Spustali su se sa strepnjom u vodoplavne livade ciju svilenkastu travu nerijetko zagusi mulj i povalja nabujala rijeka. Ili su vodili njima svojstven razgovor ispod necijeg prozora, slucajno tu zaustavljeni, bez dubljeg znacenja i razloga. Mnostvo stvari pobudjivalo je njihovu paznju nedjeljom, ali je usprkos svemu najmocnija bila ta tisina koje se pojave i glasovi toliko razlikuju od svakodnevnog vasara. Cak i vonj naselja kao da je nocu od subote na nedjelju provjetren. Mirisi su blazi, ne izazivaju grimase i podrhtavanje nosnica.
 
            Cesto su tog ljeta njih dvoje posjecivali njneog strica, zupnika u naselju. Kad mu je prvi put predlozila da je prati u zupni dvor, solidnu jednokatnu zgradu cije se prostrane sobe nisu dale naslutiti s ulice, on je jedva pristao. Tog casa uzasno ga se dojmila profesija njenog strica. Zaokupe ga razlicite misli, a me(C)?u njima i ona koja je podvlacila razliku izmedju njega, studenta filozofije i seoskog svecenika. Da pokazu koliko su im oprecni pogledi, dovoljno je samo da se izjasne o jabuci koja pada sa stabla: zasto pada, tko je to naredio i koji je smisao toga? nece li ga njen stric upitati izvrsava li svoje krscanske duznosti? Hoce li naci strpljenja da slusa poucnu lekciju jednog popa? pokusat ce razgovor, ako do njega dodje, navesti na obicne stvari, sto dalje od politike, filozofije i vjere. On nema namjeru da ikoga preodgaja. Sutjet ce dase ne bi zaboravio i dao zavesti snaznim dokazima znanosti.
 
            Pokazalo se da su njegove bojazni suvisne i da dolaze zbog nepoznavanja prakticnog zivota. Njen je stic bio odan i revnostan bozji sluga pred oltarom, u bogatom misnom ruhu, inspiriran poslanicama i parabolama evandjelista, vinom koje je pio iz kaleza, dok se u svom gospodarskom dvoristu, gdje su ga zatekli da napaja zednu kravu, nije cinio nimalo uzvisen, u tajne neba upucen zamjenik samog Svevisnjeg.
 
            Ono sto mu se najvise svidjalo kod strica, a od cega je najvise strepio, bilo je spokojno oslobadjajuce ponasanje covjeka koji se nije posvetio iskljucivo zamornim crkvenim obredima, vec izmedju njih cita ateisticki "Gospodarski prirucnik", tovi posebnom smjesom krdo svinja, skuplja kokosja jaja po sjeniku i ispod jasala, u proljece pretace vino, sam cisti staju, a nadje vremena za pastvu, za karmine, krstenje novorodjenacadi i jedanput mjesecno za sissanje kose kod brice, Tome Janzeka u obliznjoj varosi. Nije pred njim trebalo birati rijeci, krizati se, prekomjerno cuditi, uzdisati bogobojazno i uopce licemjerno se ponavljati. saslusavsi poruku koju je donijela Marija, a koja se odnosila na sesto prskanje vinograda, on ih oboje pozove u kuhinju, iznese staromodni krcag pun vina i tanjur kolaca s makom i jabukama. Njegova kuharica bijase susjeda Matilda ciji je muz bio zvonar, sakupljac milodara i uzigac svijeca. S tim covjekom ne bijase tesko razgovarati. Znao je o svemu dosta, cak previse za zupnika i dusobriznika jednog tako malenog mjesta. Ostali su dugo kod nejga sjedeci na drvenoj klupi u kuhinji, cija velika pec i debeli zidovi bijahu obrana od sjeverca.
 
            Nastavili su ga posjecivati. Njega je to ocito veoma veselilo, jer mu je na vrh glave bilo slusati crvenonose crkvene tutore, koji su ga danonimice uznemiravali ni zbog cega. Trebalo je promijeniti nekoliko crijepova na krovu iznad svetog Antuna, popraviti gromobran na zvoniku, izbrisati bogohulne rijeci sa zida iznad orgulja - sve pojedinosti o kojima je vec pametno odluceno ali nista nije uradjeno. A s njima dvoma on se odmarao i mozda, ne priznavajuci to ni samom sebi, sanjario, te utjehom o kratkotrajnom vijeku svega materijalnog odrazavao dobro raspolozenje. Oni su opet brzo shvatili da tu traze i nalaze zaklon, da bjeze od muke koju je donijelo ovo ljeto, intenzivnije nego ijedno do tada, sve otvorenije isticuci svoje zahtjeve i sve cesce gubeci prisebnost. lezati satima ispod humka i slusati razdrazene insekte, mijesati svoj i tudji znaoj, krsiti ruke i dahtati, od bijesa cupati travu pa se potom zavaravati oblacima, plavetnilom, tisinom, malom mudroscu odlaganja, oni vise nisu bili sposobni, jer su neizbjezna ponavljanja i u ovim umirujucim radnjama ubrzo dosizala tocku kljucanja.
 
            U nedjelju kao da se bilo najteze obuzdati.
            Sjedili su sa stricem sve dok se nije pojavio crkvenjak. Toga covjeka bijase lako nagovarati da zastarjelom vojnickom terminologijom rasprreda o karpatima, svom zarobljenistvu u Rusiji i povratku preko Rumunjske.
            Velecasni krene, a oni podjose za njim. Nicim vise nije pokazao da mu je stalo do njihovog drustva nego do sluzenja vecernice na koju su doalzile iskljucivo starice, ali je izvjesnu slabost otkrio zamolivsi ih da ga pricekaju dok ne zavrsi sluzbu. Ostadose sami u kuhinji. Ni jednom se nisu popeli gore na kat koji je bio sagradjen bez prave potrebe - da zupni dvor bude najveca zgrad u naselju - jer nikada ovdje nije bilo vise svecenika koji bi ga onda dijelili.
- Sta cemo gore raditi? - upita uznemirena Marija?
            - Nista, da vidimo... - rece on i povuce je za ruku drvenim stepenicama na prvi kat.
            Zatekose polurak u hodniku, iako je jos dosta ostalo do noci. Gore raspored bijase drukciji nego u prizemlju. zaskripa dascani pod. Ustajao uzduh talozio se na jeziku kao nekakva skakljiva sluz. Otvorise vrata prve sobe i glavu pored glave prvirise unutra. Ogromna, prazna, golih zidova, odbila ih je tako da u nju nisu ni stupili.
- Idemo dalje - rece ona i kao da nesto zeli sprijeciti, uhvati ga ispod ruke.
            On precuje to sto je uzbudjenim sapatom rekla te se uputi prema slijedecim vratima. cinilo se kao da ga nista na svijetu ne bi moglo odvratiti da ne otvara ta vrata. Zurilo mu se da ucini sto je naumio. Ona je poznavala tu vrstu odlucnosti, ali je vjerovala da ce se zaustaviti na pola puta. Ali ono sto nadjose u susjednoj sobi djelovalo je na sama cula neobicnom snagom, koja se nije dala ponistiti. Velike plahte i izvezeni pokrivaci za oltar visili su na uzetu i plijenili svojom misticnom bjelinom koju je usavrsavala misao o svetosti namjene i istodobno zudnja za oskvrnucem. A u kutu pronadjose i izvor mirisa koji se vio prema njihovim nosnicama i gotovo ih obeznanio: veliku hrpu suhog lipovog cvijeta.
            Ni rijecju ona se ne suprotstavi kad on povuce dolje najvecu plahtu i prostre je po razgrnutom lipovom cvijetu, praveci sutke i usredotoceno najmirisaviji i najcudniji lezaj.