SAN

1

To je ta muzika lisca

Stalno prisustvo zvukova

koji nas razapinju

Slepi za ovo tesko vece

Kao nezne niti zategnuti smo

izmedju sna i ljubavi

Casovi su to kad se dusa

Puni kao vrc teskobom i tugom

sami smo o sami smo

Tiha jeza u nama kao da hoce

Kao da zeli da odletimo

krilima crne ptice

2

Zapisujem ovaj trenutak

Pre svakog sna pre gorcine

budan vidim svet pozuteo

Koliko vrtoglavog vremena prodje

Od jednog do drugog sna

lepa zivotinjo krvozednice

Lelujamo kroz ovaj zivot i

Kao skamenjene kapi ostajemo

u zutom podnevu dana

Kao mravi usnama smo vezani

Za gipki vrat zene na zalu

setna muziko morska

3

Iscekujemo danima sabiremo sebe

Otupljenih zena cekamo oprostaj

boje smrti kakve li su

Probudi se devojcice moja iz svojih

Sopstvenih senki svetlosti bez sjaja

doticem tvoje srce mrtvo

Dokoracava tamnozeleni trak trulezi

Govorim te svetlosti neznana govorim

da bih te nadziveo

4

Necu docekati necu sigurno znam

Taj koralni zvuk bistrine

grcevito se stezu prsti

Kosmos oslepeo za hiljadu godina

Zestoko nas bije nevidljivim prstom

sta smo ispod kupole

Ostajemo zaboravljeni daleki

Sve manje se doticemo rukama

sve vise zakopavamo u sebe

BELESKA O DEVOJCICI

Telo ti more devojcice a ruke valovi

Oci boja vode iz kojih nevinost zraci

Citav maj u kosi spava cvetni krugovi

Od tvog daha meni se u svesti mraci

Gledam: iz dlanova ti izlecu galebovi

U tvojim misicama oboreno sunce drema

Miruju srne u polju tvojih reci

Za tobom procvetavaju stabla bagrema

Telo ti more devojcice a u tvom stasu

Dise mala kosuta dalekih predela

Ima nesto u pesku ima nesto u talasu

Od tvojih koraka i od tvoje nemirnoce

Ti bi sad odjednom mala moja biti htela

Zrela ko narandza ko juzno voce

OPOJNI GREH

Devojcica me grli i ljubi.

Osecam kako joj se usne tope na mojim,

i kako joj telo drhti

od straha i ceznje.

U tisini

jos nedovrsene planinske kuce

mirise rano prolece

i njene male jabucaste grudi.

Penusaju se vecernje magle

i oseca vlaznost kise

u eroticnom vazduhu.

Ona se propinje na prste,

pripija svoja stegna cvrsto uz mene,

namesta oble kukove,

svoj zaobljeni trbuh...

utapa svoje nepomicne oci

u mojim zenicama

i ljubi, ljubi

Stavljam svoj potpis

usnama

na njen vrat izvijen

dok opijena srsima bledi moja devojcica

i kao leptirica treperi na mestu

Pogresili smo

kaza mi

u jednom trenu slasti i vatre

zaustavljajuci nase disanje

koje odveja vetar.

Pogresili smo,

kaza mi s jos vecim strahom

otrgnuvsi se iz zagrljaja,

bezeci niz proplanak i

odnoseci vlazne poljupce

na mladoj kozi.

Moje je oci ne stizu.

JABUKA

Ja vidim zrnca sunca

Pretocena u njenu koru.

Sva se ljupkost skupila

U luku njenog rumenila.

Tisina dalekog gorja

Kroz peteljku usla.

Kao da je sad dotrcala

U ruke, knjige...

Pohotno se ko ljubavnica nudi,

Dok lezi na tanjiru.

Tajnim kljucevima otvara usta

I sitni pesak sunca prosipa.

CRVENA JABUKA

Ne pada daleko od stabla, ne leti

Od matere, od oca nevidljivog.

Vrh drveta primetim, ponekad,

Kako se s vecernjacom ljubi krisom

I njenu svetlost u svoj sok pretapa.

Jedva cekam jesen pa da je otkinem

I njenu slast u ustima osetim.

Zdrava ne silazi lako, ne dosadi

Joj list pozuteo i pogled u daljini

Ne zeli u mojoj sobi ukras da bude.

SVETLOSCU PRESECENI

Trenutak je kada tisina sledjena

Na tajni znak sazreva

A krv u svoju poludelost raste

Svetloscu preseceni

Nase umorne ruke na stolu

Pljuskovi sunca

I jesen u jabukama crvenim

Svakog minuta jedno se oko

Na zlatnu nit nadene

Dok usne nebo ispijaju

Razdvaja nas Ljubavi tuzna

Ovaj lopoc na vodi

I udar krila pticjeg

KOPLJE U DUSI

Sto neko koplje ne doleti

U mali uzas duse potamnele

Nad krovom mojim ptica ne leti

Nisko su zvezde pale pustom

Zemljom senka se prostire

Sto ono nije jarbol u krpi

Koja se dusom pesnika zove

Noc je u meni svoje nabore

Uskomesala na trn gloga

Crvenu ruzu izbacuje iz dubine

NE OTVARAM SVOJE STARE KNJIGE

Ne otvaram vise svoje stare knjige

Strah me je da se ne prepoznam

Mogao bi neki stari bol da se prene

Da pusti svoje trule konce uzasa

Da me uhvate u crnu mrezu ocaja

Ne listam ja vise minule godine mladosti

Ne trazim presovano sunce herbarija

Ako pozurim ako samo malo pozurim

Necu biti usamljen usred tunela samoce

Malo i ja sam na drugoj strani planine

MALA USTA

Mala usta koja svet potamneo

Otvaraju i zatvaraju mirno

Ne iscezava bol, nista

Cute mnogo, cute noc svoju

Ono sto se godinama skupljalo

Jedna vecnost, cela vecnost prodje

Od reci do reci

Pre ce se sunce otkinuti

Od krune neba nego sto cu

Slast malih usta osetiti

TOLIKO LETA NA BALKONU

Tacno u podne otvara vrata

I izlazi iz tisine velikih soba

Toliko leta ima na tom balkonu

U bilju kom ni ime ne znam

Toliko sete u malim rukama

Popodnevna razmisljanja slutnja

Ociju u potiljku koje gledaju

Okrene se Usne koje miruju

Potom u bolno se jezero razliju

Toliko leta na balkonu i rukama

KUCA KRAJ SUME

Postoji kuca kraj sume daleko

Zvucni vetrovi izlaze iz tame

Nadnesen kao oblak u podne

Mene zaboli mene nesto stegne

Suzu jednu srebrnu pustim na krov

Naboden na zlatnu zraku sunca

Leptir sam koji umire polako

Nikada neces srce prevariti, kazem

Umiruci vidim decake krupnih ociju

Oni me nesto pitaju uz sum lelujav

SEVERNA SOBA

Sto severnu sobu napusti

Neznosti moja ustreptala

Svake noci dolazim da

Prenocim u toj sobi

U tim ocima koje me ne vide

Ne primetih te Sunce

Prag moj obilazis napukao

Za svaki dah svet se prosiri

Ocima ga neces videti

Dlanovima ga neces dotaci

SEVERNA SOBA II

Jesen sto ulazi neprimetno

U sobu s malim prozorom

Jabuke i stare knjige leze

Dunje sa zrncima sunca na

Ormaru i mirisi sto te zanose

To je severna soba poezije

Gde male ruke hoce da iskoce

Iz ramena nista se ne dogadja

Ni trzaj ni damar ni oko

Veliko kao svet potamneo

LABUD

Ona je mrtva i bela

On se bacio sa stene

Do juce zajedno

Oni su jezero presecali

Ljubavlju svojom zarkom

Voda je pusta i zelena

Voda je kao ogledalo

Ne reci nikada ni u snu

Ljubavi je dosta, kraj

Belo je smrt kao i sve boje

MIR, MORE, SAN

Cas samoce. Bez toplog daha zene.

Soba nad morem, kupicama pene.

Lice na dlanovima, odlutale zene:

Sto, knjige, jabuke, tragovi sene.

Cas tisine. Svetlost predmete zlati:

Suma, ptica, polje, uskovitlane vlati

To davna je slika koju misao vrati,

Na trenutke sto su znali lepse sjati.

Maleno srce izvijeno u ljubav, vitki most

Svetlost utisana na mahove ga prska

Nemocnu ruku zarasta prah, sas trska.

Mir. Iscupana iz tela luta kost.

Narasta od bola ljubicasta kula:

Zapaljeno oko, drhtaj, ogrubela cula.

SLAP

Ostavljamo prozor otvoren nocu i srce

Godinama. Kao bogovi utisani gledamo

Gore zvezde bremenite dok se svetlost

Stropostava u more bez zvuka koji bi

Mogao da zalebdi nad kamenjem zala.

Svetli jedno oko na nebu, drugo ne

Poznajem, nesanice nas muce dok starimo

Misleci na smrt i put. Jos smo prividno srecni

Mislimo na zvezde i ostavljamo prozor

Otvoren da bi gledali gore.

Mi cesto i ne slutimo u toj tisini slap

Mesecine, kao ljupkost zene kad se ukaze

S mekim crtama tela, kazem, mi i ne

Slutimo slap svetlosti koji nas

Zlosutno zanosi i unistava.

DEVOJCICA SKUPLJA SVOJA KOLENA

Devojcica skuplja svoja bela kolena

Dva grumena svetlosti, dve kaplje neznosti

Cvetove koji se u latice razlazu

Smerna, voli ona moje dlanove na njima.

Krv je moja iznese pred cudesnu svetlost

Ali ne otvara cvrste katance ljubavne

Ne pomazu tu ni poljupci ni plamicci

Koji se pale potajno u zenicama dubokim

Belina je njena razastrta u aprilu mlada tela

Nista nisam naucio od prvog poljupca, vidim

Samo je glad postala veca kroz godine

Jutro docekujemo u travi i svetlost u daljini

DRAGA

Vitka, na pesku toplog leta, lezi draga

Ima otvorene oci zagwurene u nebo

Zagonetno osmehnuta cuva svoju tajnu

Dodjem, opruzim se pored nje i cekam

Da i u moje oci udje parce leta

Cekam citavu vecnost i vise

Nisam srecan srecna je moja draga

Ona se sva pretvori u ljubav i

Zagrcne se od smeha neobjasnjivog

Kad zazeli zapali usnom novo sunce

I tankim ga rukama skine s visina

BLEDSKO JEZERO

Na jezeru prve kapi kise.

Pljusak, pa sunce opet toci.

Sjaj u meni nevidljivo pise,

Lepotu od koje zabole oci.

Kao da sapra umor i prah -

Kotrljaju se vodom zlatna zrna.

Ulepsa sliku na mah,

Devojka protrcavsi ko srna.

U dusi opet romori slap.

Osluskujem: tisina, ptica, kap

Podize me ova necujna jeka

Iz bola i sna daleka.

Zaista, zracna i cista lepota

Vracaju veru u smisao zivota

Bled, 6. 6. 1988.

JELEN

Lepa je njegova izduzena senka pred vece

On kao da je izasao iz slike ne iz sume

Snazna rika ravnicom dok muski gazi sneg

I taj dragi lik u celcu prema suncu

Saplicu se vitki rogovi o vecernje niti svetlosti

Strasna je igra na nisanu krajnjeg besmisla

Covek mora da se probudi i saceka

Dok se ne seti svih uvreda i kapi krvi u zilama

Teske su i neponovljive istine vezane za nas

Razapete kao zvuk izmedju ploda i smrti

On je zaljubljen u slobodu satkanu od grana -

Zasto i covekova ruka ko srce ne sanja

6. 2. 1978.

KOSUTA

U trku tamni udar kopita. Leluja dah.

Zlatnim nitima povezane strune smiraja.

Pretrcava strah putanju kojom kruze stabla,

Nevidljiva ruka zateze nevidljivu mrezu.

Iznenada metak lutalica, svirepo koplje,

Pogodi oko puno neba i modrine.

Sazreva topla krv sutona na mahovini

Smiruje se zivac ko nit zategnuta.

Poludeo jelen nosi dan na rogove nadenut.

U potiljku mu vezan mac srebrni.

Kasna je jesen. Zauvek se rastajemo, ljubavi sumska,

Tvoje telo tajanstveno lepo je prema zalasku.

KUCA SNA

Dugo vec, supruga i ja,

Gradimo kucu sna.

Cigle, pesak, krec...

Crveni krov

Pljuskovi kose

Ali, od svega toga,

Zeleni vrt godinama

Pricinava nam najvecu

Radost

Natopljen znojem i vodom

Daruje nam cvetove i

Korisne plodove

Cigla, pesak, krec i dalje

Bruse dlanove

Mi iz kuce sna

Gledamo zrele plodove

Naspram sunca i

Mora

Malinska, 18. 7. 1988.

LOPOCI

Belinom svojom zavode, na zelena ostrva

Legli. Modra se povrsina ispod prostire.

Snevaju san, oci upiruci u nebesku prazninu.

Svet bi napustili slepi, zavicaj u kom nikose.

Istim smo nitima vezani za svoj mulj. Na dnu

Nozni palci u algama. U cistom zovu,

Pruzam dlanove gole. Trideset brace bojama

Svojim mi se ulaguje. Nemusti jezik cekanja.

Miruju na vodi okupani zedno prema suncu

Istopljeno ono im se niz krune cedi. Zev krije

Bivse oziljke sjaja. Koliko su tisine precutali!

Koliko su zvezda i ociju popili dok ih gledam.

NEPOZNATA SEMENKA

Vidimo je ime joj ne znamo

Ne znamo sta ce iz nje niknuti

Nemusta puna neke lepe tajne

Zagonetno se osmehuje na dlanovima

Gde da je posejemo s koliko sunca

Tisine s koliko kapi da je napojimo

Hoce li cvet mirisa ili trn otrova

Da pusti oko sjajem da ispuni

Sasecena u kolenima zelenim

Da li ce novi pustiti list

Sve manje znamo sve vise je gledamo

Niknuce ona kroz nasu dusu napuklu

SAN O KUSUTI

1.

Kosuti kojoj oko dubinu jezera ima ozvuceno bilje uspavanku peva. San.

U ljupkom prevoju tela vidim kapi zvezda i zvuk kopita niz planinu cujem.

Ona to koga voli s mesecom pohodi.

Snena i razdragana od sumske lepote korak ne moze da zaustavi.

Ona to optrca tri mala kruga i spusti glavu na ivicu moje duse.

Obavijena tankim velom tajne, ona to duboku provaliju sna otvara.

Prema zalasku njen obris mesecinu ispija.

2.

Na jezeru zelenom, na mirnoj vodi punoj tisine i sapata, tanka se senka izvija i

prelama.

Leluja jos u zraku mrtvo pticje krilo i pregrst zvezda davi se u dubini.

Ne pitaj koje me to cudo dovodi u ponoc da te gledam lepu iz daljine.

Ne pitaj sta me to vuce da pritajen osluskujem zaspale vetrove na tvom celu.

Pljusti mir s lista breze dok smo oboje puni neke tihe strepnje i jeze vezani za obalu,

za trsku.

Stani, sumska lepotice, ne popij moju zvezdu koja je u vodu zalutala.

3.

Dve modre kapi od ociju gledaju me s tvog cela.

Zedni mi prsti od zelje da te dotaknem vitkiju od mlecna slapa nocnine.

U trskama svetlost luda igra ples zloglave zmije.

Ne boj se, kosuto, niknuce iz njene glave stablo sto se jutro zove.

Preko usnule vode dcci ce Jelen.

Jelen ce doci, Kosuto, preko usnule vode.

Cudno nas nesto spaja preko nase nesanice. Sta me to opi, sta me to opi.

Pelin mi na jeziku, na dlanovima senke bolno igraju.

Slepi za ovu noc, za ovu vodu, kroz sumu hodimo zaneseni -

cela nam suma stala u oko.

4.

Trcim na brdo i vicem u daljinu: Jutro!

Bela se svetlost toci sa nebesa.

Ispadaju zrna zvezda i dan prelazi reku u srebrnim kocijama.

Mi idemo s malo tamnine u dusi, zamotani u paucinaste konce sna, omca nam oko

vrata,

konopci svitanja oko ruku.

Pre nego se probudim stici cu na more.

Pod kulom, pod drvetom nekim iz mojih kostiju raste bela ruza.

Kosuta je takne svojim pogledom, za jedno koleno poraste.

Kosuta je pomiluje svojim dahom, za pregrst pupova ispuni svet.

Leluja kugla koja se san zove.

Da se ne razbije.

5.

Trava sam zelena po kojoj hoda ustreptala.

Sto me neka dragost ispunjava, sto me nesto uz miris privija.

Oci su njene u meni prenocile.

Pretrcava polje, pretrcava svoju senku laku.

Skociti iz samog sebe, iz lobanje galebove odbegle pokupiti.

Jabuku neku sa stabla skinuti. Lepotu u sebi produbiti.

Ne bih se hteo probuditi.